NOMAD
19. juna 2025.
Nikola Krstić
Kada je doktor Nikola Nikolić, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i preživeli logoraš iz Jasenovca, napisao knjigu „Jasenovački logor“, sigurno nije mogao ni da pomisli da će utvare iz prošlosti ponovo oživeti i nastaviti da haraju jugoslovenskim prostorima. U toj knjizi, on je naveo, birokratskim jezikom, veoma kruto i, maltene, enciklopedijski, kako je taj ustaški kompleks u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH), u kojem su masovno ubijani Srbi, Romi, Jevreji, ali i ostali nepodobnici, u stvari funckionisao sve vreme tokom Drugog svetskog rata. Morbidnosti koje su tu opisane govore o najmračnijem srcu ljudske tame, ali i upozoravaju čovečanstvo, ako neko želi to da pročita, da se tako više nešto nikada ne desi. Ipak, čovečanstvo nikada ništa nije ni slušalo, niti je učilo iz svojih grešaka, brzo se sve vratilo tamo gde je stalo, samo je išlo u drugom smeru.
Bio je to jul 1995, vrelo leto, cela Bosna i Hercegovina je gorela pod udarcima velikosrpskog ludila; i baš tog sedmog meseca, desila se erupcija zla, što i velepoznati video-zapis o tome govori, kada su pripadnici srbijanske državne formacije Škorpioni – neki bi rekli paravojne – ubili šestoricu Bošnjaka iz Srebrenice u blizini Trnova. Trojica ubijenih je bilo maloletno, a najmlađi je imao samo šesnaest godina. Na snimku se videlo kako se momčadija u crnim uniformama ruga i smeje uveliko žednim i preumornim, uplašenim, ali, nažalost, i vidno sudbinski pomirenim ljudima koji su znali da odlaze na put bez povratka. Ipak, to ismevanje nije imalo tek tako samo sadističku crtu, iako je ona bila opšteprisutna među tim kerberima iz najledenijeg kruga pakla, već je ono imalo i svoje ideološko potkovanje u svemu. Jednostavno rečeno, tim ljudima koji su klečali pred njima, koje su vodili kao ovce pred klanje, morala je da bude poništena ljudskost, da im se slomi dostojanstvo i da se svedu na najobičnije žohare koje bi samo trebalo počistiti sa poda.
Morala je čitava jedna decenija pre svih ratova da prođe kako bi se povezale stvari, kako bi akademska zajednica sa srbijanskom crkvom i nacionalističkom opozicijom sprovela revizionističku razbrajalicu u kojoj se postavljalo pakosno i lukavo pitanje o srpskom opstanku na jugoslovenskim prostorima. Naravno, u svemu tome nije bilo ničega dobrog za Srbe i Srbiju, naprotiv, bila je okružena neprijateljima: Hrvatima, Bošnjacima, Albancima, svi su želeli da joj ugroze identitet, veru, tradiciju i štogod drugo. Ubrzo nakon genocida u Srebrenici, već 20. jula 1995. dobro svima poznati Aleksandar Vučić, tada deo Srpske radikalne stranke, a danas najmoćnija osoba u ovom regionu, zapretio je: „Kada su avioni NATO pakta bombardovali srpske položaje u Republici Srpskoj, kada je bilo civilnih žrtava na Jahorini, kada je bilo civilnih žrtava u okolini Bihaća, kada je srpska nejač ginula samo zato što su srpska, a ne muslimanska i hrvatska, da vas podsetim i na onu trudnicu i na onu decu koja su izginula u školi nedaleko od Bosanske Otoke nekadašnje, tada je Vojislav Šešelj rekao da je jedini izlaz Srbima da pohvataju ili pripadnike UNPROFOR-a ili da zarobljenike uhvate, pa da ucene međunarodnu zajednicu, pa vi bombardujte, ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana!“
Genocid kroz vreme i prostor
Mnogo je godina prošlo od tada, svašta se još izdešavalo, Srbija je dočekala kraj stoleća poražena i posramljena u svakom smislu, ali se brzo rehabilitovala i vratila na svoje ustaljene puteve, samo u drugačijem kostimu. Skoro pa okruglo trideset godina otkako je Šešeljev politički sinovac zalajao tako nešto sa bine, sada je to slično rekao, samo drugačijim jezikom. Sada je naučio demokratski dijalekt, razume kako funkcionišu neoliberalni algoritmi, osluškuje pomeranje kapitalističkih ploča. Naš voljeni gospodar života & smrti dao je opsežan intervju za „Jerusalem post“ u kojem je govorio o svojoj nedvosmislenoj ljubavi prema Izraelu i njihovoj, jelte, humanitarnoj intervenciji u Pojasu Gaze: „Osmog uveče dobili smo poruku iz Izraela. ‘Potrebne su nam te i te stvari’. Nismo potpuno spremni, potrebno nam je to što pre. (…) Bio sam ministar odbrane i znam kako to ide – dozvole od raznih ministarstava, bezbednosne i obaveštajne agencije, razne državne i nedržavne institucije… A mi smo sve to prikupili u roku od četiri dana i obavili posao. To se nikada ranije nije dogodilo u ovoj zemlji.“
Emotivne izjave i ljudsko razumevanje našeg uberkompradora uopšte nisu čudna, budući da on u potpunosti shvata šta znači kada je potrebna logistika, naoružanje, resursi, ljudstvo i ostale birokratske vratolomije kada bi trebalo da se sprovede genocid. Bio je deo tog aparata, ajde, nije bio baš toliko ključan, ali je bio barem dobrano podmazan šraf u mašineriji koja je mlela sve pred sobom što nije spadalo pod jednonacionalnu liniju.
“Ja sam danas jedini u Evropi koji trguje vojnom municijom s Izraelom”, izjavio je ponosno Vučić u tom intervjuu. “I zato me često kritikuju kolege”.
Ima tu donekle istine o čemu priča predsednik Srbije, samo što Srbija ne može da se ne meri sa time koliko, primera radi, Sjedinjene Američke Države (SAD) učestvuju u sponzorisanju Izraela u iskorenjivanju palestinskog tkiva. SAD i Nemačka ostaju glavni snabdevači izraelske vojske, Vašington pokriva oko 70% uvoza oružja, a Berlin dodatnih 30%. Italija, Velika Britanija i Kanada takođe nastavljaju isporuku komponenti, uključujući delove za borbene avione, municiju i elektronske sisteme. Uz njih, desetine evropskih zemalja, među kojima su Belgija, Češka i Poljska, odobrile su višemilionske izvozne dozvole. Ceo taj tobože demokratski i pravdoljubivi svet ujedinio se ponovo u najmračnijoj tački sadašnjice, pod parolom ljubavi prema slobodi, da slomi i ubije sve ono što se ne uklapa u tu sliku sveta. Sledeći na tapetu je teokratski Iran, Izrael je izvršio agresiju i uspeo da malčice pomeri fokus na sukob te dve države sa najvećeg u istoriji otvorenog koncentracionog logora iz oblasti Gaze.
Zločin na fakturu
Dakle, dok Izrael s lica Gaze briše čitav palestinski narod, srbijanska vojna industrija, ona ista ili barem slična koja je naoružavala ratnozločinački vihor devedesetih, zabeležila je istorijski skok. I to, eto, odmah nakon predsednikovog ličnog angažovanja da se to sve učini kako valja. Kako otkrivaju novinari BIRN-a i izraelskog lista „Haaretz“, vrednost srbijanskog izvoza oružja u Izrael porasla je sa simboličnih 1,4 miliona evra u 2023. – na zapanjujućih 42,3 miliona evra u 2024. godini. I sve to uprkos međunarodnim optužbama da Izrael u Gazi provodi ratne zločine. Srbija mu šalje pozdrave i – delove za mašine. I turbine. I traktore. I hemikalije. I voće. Jer trgovina ne zna za ideologiju, reći će neoliberalni sveštenici. Ta ideologija upravo se u tom trenutku reflektuje u ruševinama jedne škole, u krvi dece na igralištu, i u izveštajima koje beogradski zvaničnici, mediji i intelektualci pažljivo i vešto ignorišu i ne komentarišu. Imamo, kažu tako, preča posla.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, izvoz iz Srbije u Izrael skočio je za 196,2% samo u prva dva meseca 2025. godine. U 2024. zabeležen je trgovinski promet od skoro 200 miliona dolara – izvoz porastao za 75%, uvoz za 41%. Trgovina je u poslednje četiri godine – utrostručena. Šta se sve izvozi? Od poljoprivrednih proizvoda do delova za avione. A šta dolazi iz Izraela? Visokotehnološka oprema, optika, medicinski aparati – i ono najbitnije: nadzorna i sajber tehnologija. Ona ista kojom država Srbija špijunira sopstvene građane. Saradnja u sektoru sajber bezbednosti i biotehnologije se dodatno produbljuje – pod firmom strateškog partnerstva, čitaj: nadzor i kontrola.
Izraelske investicije niču poput pečuraka: vetroparkovi Enlight Energy u Kovačici i Pupinu, solarni park u Adi vredan 25 miliona evra, AFI Europe pravi nove blokove, a BIG otvara tržne centre. Srbija postaje teren – za eksploataciju, kupovinu, i paradu kapitala u kojoj se ne pita za krv na rukama. I naravno, rejting raste, S&P je podigao Srbiji ocenu na investicioni nivo, Fitch potvrđuje pozitivan trend. Jer tržišta, znate, ne vide moral, samo rast, a dok se beogradski vlastodršci grle s izraelskim investitorima, i dok ograde oko Gaze se drmusaju pod bombama, jasno je samo jedno: Srbija više nikad ne pita ko to tamo ubija, samo koliko košta, i da li može na fakturu. Naučili smo iz sopstvene prošlosti.
Braća po materi
Dobro, nije baš sve ni u profitu – iako u većini slučajeva jeste – moralo je da se sklopi i u ideološkom smislu. Morala je tačka velikosrpskog nacionalizma i cionizma da se spoji u nekom trenutku i da budu simbiotične. O tome takođe govori i naš voljeni predsednik u svom intervjuu: „Kada smo se suočili s rezolucijom o Srebrenici u UN-u, pokazali smo da smo u stanju okupiti većinu zemalja protiv čak i velikih sila. Međutim, to je bila vrlo teška tema za nas. Privukli su mnoge islamske zemlje zbog pitanja Srebrenice. Bili smo veoma zahvalni Izraelu što nije glasao za tu rezoluciju. Mislim da je to bilo važno za Izrael i za jevrejski narod, jer bi sledeći put takva rezolucija mogla biti usmerena prema vama (Izraelu, prim. aut), a Srbija tada neće glasati za”. Izraelsko suzdržavanje prilikom glasanja o rezoluciji Generalne skupštine Ujedinjenih nacija iz 2024. u potpunosti je učvrstilo konekciju između srbijanske i izraelske vlasti.
Ljubav diplomatska se nastavljala i u drugim pravcima. U jesen 2024. svet je, makar simbolično, koliko god beznačajno sve bilo, podigao glas protiv pakla u Gazi — Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je 19. novembra rezoluciju kojom od Izraela zahteva da poštuje međunarodno pravo, otvori humanitarne koridore i sarađuje s telima UN. Za to vreme, UNRWA je već izgubila preko 248 svojih radnika u izraelskim napadima. I dok je velika većina članica stala uz rezoluciju, Srbija se, rame uz rame s Hrvatskom, Ukrajinom, SAD i još nekoliko lepuškastih demokratija, odlučila na moralnu akrobaciju — uzdržanost.
Kada je Izrael zabranio ulazak generalnom sekretaru UN Antoniju Guterešu i proglasio ga nepoželjnom osobom, preko 100 zemalja potpisalo je pismo solidarnosti. Opet Srbija ćuti, nema je, nema ni Hrvatske, da ne bude da smo jedini odavde. Nema ni u osudi izraelskog napada na pripadnike UNIFIL misije u Libanu, iako su među njima i srpski mirovnjaci. Beograd ni tada ne izusti ni reč, kao da nije reč o ljudima, već o statistima na mapi globalne trgovine oružjem i diplomatske hipokrizije. Verovatno to i jeste.
Pomračenje sveta
U toku kucanja ovog teksta, prema poslednjim informacijama, najmanje 55.432 Palestinca ubijena su u genocidnoj odmazdi koju Izrael vodi u Pojasu Gaze od oktobra 2023. godine. U saopštenju ministarstva zdravlja 17. juna navodi se da je u poslednja 24 sata u bolnice dovezeno 68 tela, među kojima je i 38 ljudi koji su ubijeni dok su pokušavali da pronađu pomoć za svoje gladne porodice. Povređene su još 182 osobe, čime je ukupan broj ranjenih u izraelskom infernu porastao na 128.923.
Pokušaji da se objasni takav pakao, ljudi bi morali da zađu i u religiozne vode i tokove misli, jer racionalna pojašnjenja počinju da budu previše suvoparna i čudovišna. Profesor, filozof i književnik Sead Alić je u svojim esejima u knjizi “PALESTINA I. SADIZAM” pokušao da pronikne u tu dubinu zla. “Iskustvo genocida u Bosni i Hercegovini pokazalo je da se takva vrsta brutalnosti, takva količina ubijanja, i ljudi, i sakralnih zdanja, i škola, i bolnica, i toliko srozavanje neprijatelja (na razinu životinja) – može dogoditi samo u ime Boga. Bog je u Palestini, kao i u Srebrenici, kao i u Prijedoru, Vukovaru i mnogim drugim mjestima – bio izgovor za pokušaj istrebljenja. Budući da su se i u Izraelu na Boga pozivali ne samo rabini nego i najviši administrativci vlasti, pa i građani u anketama i kratkim intervjuima – bilo je jasno da treba analizirati i religijske korijene tragedije. Bog. Koji i kakav Bog?”, piše Alić.
Nema se šta više reći, večni mrak je pao nad ovim svetom. Možda taj Bog, o kojem piše Alić, i nije toliko dobar. Možda traži žrtve na svom oltaru. Možda nema veze sa onim kojem ljudi misle da se mole. Možda on i želi da jede svoju decu. Očigledno da u Gazi crno sunce sija, sija i iznad Ukrajine, sijalo je ono i iznad Srebrenice, sijalo je i iznad Ruande, i iznad Aušvica i Jasenovca, sijalo je svuda gde je krv nedužnih natapala tlo. Sijalo i nemo posmatralo. Ako bude trebalo, vođeni vučićevskom parolom, uništiće njeni sledbenici još sto Gaza kako bi sačuvali jednog njihovog. Nevidljiva je ta nit koja spaja Hajnriha Himlera, Ratka Mladića i Benjamina Netanjahua, nevidljiva je, ali je čvrsta. Ko u Lavkraftovom univerzumu, beskrajni horori se stalno ponavljaju. Za čoveka, to obično biće koje samo želi mirno i spokojno na ovom svetu da živi – izgleda da više nema mesta. Možda ga nikada nije ni bilo.