𝐊𝐚𝐝 𝐦𝐚𝐫𝐤𝐞𝐭𝐢𝐧𝐠 𝐩𝐨𝐬𝐭𝐚𝐧𝐞 𝐯𝐨𝐣𝐧𝐚 𝐬𝐭𝐫𝐚𝐭𝐞𝐠𝐢𝐣𝐚

Američki napad na Iran 𝗻𝗶𝗷𝗲 𝗯𝗶𝗼 𝗿𝗮𝘁. Bio je – kako bi to PR stručnjaci nazvali – 𝘃𝗶𝘀𝗼𝗸𝗼𝗽𝗿𝗼𝗱𝘂𝗰𝗶𝗿𝗮𝗻𝗶 𝗴𝗲𝗼𝗽𝗼𝗹𝗶𝘁𝗶č𝗸𝗶 𝘁𝗿𝗮𝗶𝗹𝗲𝗿. 𝗣𝘂𝗯𝗹𝗶𝗸𝗮: američko biračko tijelo, izraelski glasači u panici i – naravno – 𝗻𝗮𝗷𝘃𝗮ž𝗻𝗶𝗷𝗶 𝘀𝗽𝗼𝗻𝘇𝗼𝗿𝗶. 𝗥𝗲ž𝗶𝘀𝗲𝗿: Donald Trump. 𝗦𝗰𝗲𝗻𝗮𝗿𝗶𝗼: poznat unaprijed, kraj predvidiv.

𝗖𝗶𝗹𝗷: da svi iz 𝗧𝗿𝘂𝗺𝗽𝗼𝘃𝗼𝗴 𝘁𝗿𝗼𝘂𝗴𝗹𝗮 – 𝘂𝗰𝗷𝗲𝗻𝗷𝗶𝘃𝗮č𝗶, 𝗱𝗼𝗻𝗮𝘁𝗼𝗿𝗶 𝗶 𝗶𝗻𝗱𝘂𝘀𝘁𝗿𝗶𝗷𝗮𝗹𝗰𝗶 – izađu iz sale zadovoljni.

Iran je “kažnjen”, ali 𝗯𝗲𝘇 𝘀𝘁𝘃𝗮𝗿𝗻𝗲 š𝘁𝗲𝘁𝗲. Iranski izvori javljaju da su napadi bili 𝘃𝗶š𝗲 𝗮𝗸𝘂𝘀𝘁𝗶č𝗻𝗶 𝗻𝗲𝗴𝗼 𝘀𝘁𝗿𝗮𝘁𝗲š𝗸𝗶. 𝗡𝘂𝗸𝗹𝗲𝗮𝗿𝗻𝗮 𝗽𝗼𝘀𝘁𝗿𝗼𝗷𝗲𝗻𝗷𝗮 i ključna infrastruktura ostali su netaknuti. 𝗡𝗲𝗺𝗮 𝗼𝘇𝗯𝗶𝗹𝗷𝗻𝗶𝗵 ž𝗿𝘁𝗮𝘃𝗮, 𝗻𝗲𝗺𝗮 𝘂𝗻𝗶š𝘁𝗲𝗻𝗷𝗮, 𝗻𝗲𝗺𝗮 𝗽𝗮𝗻𝗶𝗸𝗲. Ali zato – tu je veliki govor Donalda Trumpa: “𝗩𝗿𝗶𝗷𝗲𝗺𝗲 𝗷𝗲 𝘇𝗮 𝗺𝗶𝗿.”

Jer 𝗻𝗶š𝘁𝗮 𝗻𝗲 𝘀𝗺𝗶𝗿𝘂𝗷𝗲 𝘀𝘃𝗶𝗷𝗲𝘁 kao 𝗹𝗶𝗱𝗲𝗿 𝗸𝗼𝗷𝗶 𝘃𝗮𝗺 𝘇𝗮𝗽𝗮𝗹𝗶 𝗸𝘂ć𝘂 – 𝗽𝗮 𝘃𝗮𝗺 𝗱𝗮 č𝗮š𝘂 𝘃𝗼𝗱𝗲.

Netanyahu odmah izjavljuje da američko involviranje 𝗺𝗶𝗷𝗲𝗻𝗷𝗮 𝗵𝗶𝘀𝘁𝗼𝗿𝗶𝗷𝘂. Tačno – 𝗯𝗿𝗶š𝗲 𝗽𝗿𝗲𝘁𝗵𝗼𝗱𝗻𝗮 𝗽𝗼𝗴𝗹𝗮𝘃𝗹𝗷𝗮 u kojima je Izrael ostao bez odbrane, bez podrške, bez strategije.

Sad može reći da ga je veliki brat spasio – 𝗺𝗮𝗸𝗮𝗿 𝘀𝗮𝗺𝗼 𝘀𝗶𝗺𝗯𝗼𝗹𝗶č𝗻𝗼.

U stvarnosti, 𝗜𝘇𝗿𝗮𝗲𝗹 𝘃𝗶š𝗲 𝗻𝗲 𝗸𝗼𝗻𝘁𝗿𝗼𝗹𝗶š𝗲 𝗱𝗶𝗻𝗮𝗺𝗶𝗸𝘂. Njihov legendarni 𝗿𝗮𝗸𝗲𝘁𝗻𝗶 š𝘁𝗶𝘁 pokazao se kao 𝗺𝗮𝗿𝗸𝗲𝘁𝗶𝗻š𝗸𝗶 𝗽𝗿𝗼𝗶𝘇𝘃𝗼𝗱. Iran ne samo da nije poražen, nego je – kako to vole reći u strateškim izvještajima – 𝗻𝗮𝗱𝗺𝗮š𝗶𝗼 𝗼𝗯𝗮𝘃𝗷𝗲š𝘁𝗮𝗷𝗻𝗮 𝗼č𝗲𝗸𝗶𝘃𝗮𝗻𝗷𝗮.

I dok Izrael traži spas spolja, Trump traži 𝘀𝗽𝗮𝘀 𝗶𝘇𝗻𝘂𝘁𝗿𝗮: iz 𝘀𝘂𝗱𝗻𝗶𝗰𝗮, iz 𝘀𝗸𝗮𝗻𝗱𝗮𝗹𝗮, i iz dosjea koji mirišu na 𝗘𝗽𝘀𝘁𝗲𝗶𝗻𝗼𝘃 𝗼𝘁𝗼𝗸.

Trump isporučuje ono što elita traži: 𝗿𝗮𝘁 𝗯𝗲𝘇 𝗿𝗮𝘁𝗮, 𝗲𝗳𝗲𝗸𝗮𝘁 𝗯𝗲𝘇 𝗽𝗼𝘀𝗹𝗲𝗱𝗶𝗰𝗮, 𝗺𝗶𝗿 𝗯𝗲𝘇 𝗽𝗿𝗲𝗴𝗼𝘃𝗼𝗿𝗮.

I dok govori o američkoj 𝗻𝗲𝘇𝗮𝘂𝘀𝘁𝗮𝘃𝗹𝗷𝗶𝘃𝗼𝗷 𝘃𝗼𝗷𝗻𝗼𝗷 𝗺𝗼ć𝗶, u pozadini trešti zvuk blagajne: 𝗥𝗮𝘆𝘁𝗵𝗲𝗼𝗻 𝗶 𝗟𝗼𝗰𝗸𝗵𝗲𝗲𝗱 𝘃𝗲ć 𝗯𝗿𝗼𝗷𝗲 𝗻𝗮𝗿𝘂𝗱ž𝗯𝗲.

Na kraju – sve izgleda savršeno: 𝗡𝗲𝘁𝗮𝗻𝘆𝗮𝗵𝘂 ima “𝗽𝗼𝗯𝗷𝗲𝗱𝘂”, 𝗧𝗿𝘂𝗺𝗽 ima “𝗺𝗶𝗿”, a 𝗜𝗿𝗮𝗻 ima – još sve što je imao.

“𝗠𝗶𝘀𝗶𝗷𝗮 𝘇𝗮𝘃𝗿š𝗲𝗻𝗮” – 𝗺𝗮𝗸𝗮𝗿 𝗻𝗮 𝗽𝗮𝗽𝗶𝗿𝘂.

𝗩𝘂𝗸 𝘀𝗶𝘁, 𝗼𝘃𝗰𝗲 𝗻𝗮 𝗯𝗿𝗼𝗷𝘂. A režiser već sprema nastavak.

Jer u ovom teatru, 𝗿𝗮𝘁 𝗷𝗲 𝗼𝗽𝗰𝗶𝗼𝗻𝗮𝗹𝗮𝗻 – 𝗮𝗹𝗶 𝗱𝗿𝗮𝗺𝗮 𝗷𝗲 𝗼𝗯𝗮𝘃𝗲𝘇𝗻𝗮.

E. B. Neretljak